Шта према српској традицији треба поклонити новорођенчету?

Даривање златника везује се за различите важне догађаје, а посебно за рођење дјетета и крштење. Даривање дукатима је део традиције која се преноси с кољена на кољено, док етнолог др Милош Матић истиче да злато у симболичком смислу представља савршенство и извор живота.

Регион

Мјера ступила на снагу: Забрањена продаја алкохола послије 21 сат

Ко купује дукат, баба, дјед или кум?

Ту не постоји једно правило које важи за цијелу Србију. У различитим крајевима и породицама обичај се разликује, па дукат дјетету могу поклонити баба и дјед, кум, али и други блиски чланови породице или гости. Зато није исправно рећи да по старом српском обичају искључиво једна особа мора да купи златник.

Ипак, када је ријеч о крштењу, посебна улога традиционално припада куму. Кум је духовни свједок дјететовог крштења и у српској традицији постоји обичај да након обреда дарује своје кумче. Као поклон се наводе управо златник, крстић или други вриједан предмет који остаје као успомена.

Зато се може рећи да је кум традиционално један од најчешћих дародаваца дуката на крштењу, али то није његова обавезна дужност нити постоји црквено правило које налаже да мора купити баш дукат.

Бања Лука

Пријечани на ивици стрпљења због несташице воде

А шта је са рођењем дјетета?

Дукат се у српској традицији поклања и поводом самог рођења дјетета, независно од крштења. РТС наводи да се златници традиционално поклањају управо када се дијете роди, као и на вјенчањима.

У том случају нема посебног „реда“ који би налагао да га мора купити баба, дјед или кум. Даривање је ствар породичног обичаја и могућности онога ко поклон даје.

Баке и деке често бирају златник као поклон унуку јер је то трајна успомена која може остати дјетету и када одрасте. Кумови се такође одлучују за дукат или златни накит, посебно када је поклон намијењен за крштење. У савременој пракси, међутим, породице често саме договарају шта ће ко купити како се поклони не би понављали.

Зашто се дјетету поклања баш злато?

Златник није само скуп поклон. У традиционалној симболици злато се повезује са срећом, благостањем, животом и сигурношћу, а његова трајност додатно даје смисао поклону који треба да остане као успомена. Етнограф Милош Матић за РТС објашњава симболику злата кроз Сунце и живот, док се сам златник може посматрати и као својеврсни залог за будућност. Зато се дукат често бира као поклон који дијете може да сачува годинама, за разлику од ствари које брзо прерасту.

Друштво

Паклено је кренуло: Већ у осам сати измјерен 31 степен

Да ли дукат мора да се купи?

Не мора. Ово је најважније ако се говори о обичају, а не о породичном притиску. Ни баба, ни дјед ни кум немају обавезу да дјетету купе златни дукат. То је традиционални начин даривања, а не правило које породица мора да испуни.

Посебно када је ријеч о крштењу, важно је разликовати оно што припада самом црквеном обреду од народних обичаја који су се временом развијали око њега. Кум има важну духовну улогу на крштењу, али куповина дуката није услов да би крштење било обављено. У изворима о крштењу наводе се различити поклони кума, међу којима су крстић, златник, икона или други предмети. Другим ријечима, није важно ко је купио дукат, већ пажња и жеља да дјетету остане лијепа успомена.

Шта каже стари обичај?

У традиционалној култури даривање дјетета имало је посебно мјесто. Поклон није био само знак пажње, већ и начин да се дјетету пожеле здравље, срећа, напредак и благостање. Златник је због своје трајности имао додатну симболику – требало је да остане уз дијете као вриједна успомена.

Свијет

Стравичне олује гутају Европу: Има мртвих и повријеђених

Зато, ако се породица пита „ко треба да купи дукат?“, најтачнији одговор је: нема универзалног правила. Ако је у питању крштење, кум је традиционално један од оних који дарују дијете и златник је међу поклонима који се у нашем народу везују за ту прилику. Ако је ријеч о рођењу, дукат може поклонити баба, дјед, кум или било ко од блиских људи. Обичај је лијеп управо онда када је дар, заиста поклон од срца и у складу са могућностима особе која га купује, а не обавеза.

(Yumama)