Тата херој: Александар има 12 дјеце и сам брине о њима

Један такав примјер јесте Александар Алексејев (45) из Москве. Овај невјероватни отац сам одгаја не двоје, троје - већ дванаесторо дјеце!

Економија

Заплијењено више од 50.000 фалсификованих играчака "Лабубу"

Александрова супруга се тешко разбољела након рођења најмлађег сина, па је био принуђен да преузме све обавезе и бригу о породици. Најмлађи син има девет, а најстарији 22 године. А када Александра питате чиме се бави, одговара:

"Дјеца су ми постала највећа страст. Уз правно и економско образовање, намјерно сам завршио и педагошки факултет да бих их боље разумио", испричао је за руски портал аиф.ру.

"Жељели смо велику породицу"

Данас је троје или четворо дјеце уобичајено, али више од тога је ипак помало изненађујуће. Како је уопште дошло до тога да заснују тако велику породицу, Александар каже:

"Супруга и ја смо искрено жељели велику породицу. Никада нисмо размишљали о томе да се ограничавамо. Шта год Бог да – томе се радујемо. То је као кад вам неко повјери добар посао: ако види да се сналазите, повјерава вам све више задатака. А ви их прихватате са захвалношћу. Тако је и с дјецом – свако дијете је дар. У њима видиш нови свијет, поново пролазиш кроз сопствено одрастање, учиш да саосјећаш и разумијеш", испричао је овај посвећени тата и објаснио како се поимање свијета, емоције, погледи мијењају када постанете родитељ:

Србија

Судар два камиона у тунелу, из једног цури течни гас

"Када си млад, туђу бол доживљаваш површно. Али када твоје дијете пати, цијели твој свијет се преокрене. Све би дао да њему буде лакше", каже и додаје да се чак и љубав према супрузи мења када стигну дјеца, да добија неку нову, дубљу димензију:

"Почињеш другачије да волиш и супругу. Некада је она била само лијепа дјевојка у коју си се страствено заљубио, а сада је мајка, жена која је донијела нови живот. То је право чудо".

Навике које се преносе с кољена на кољено

Александар истиче да је породица из које је потекао доста утицала на његов однос према дјеци и супрузи.

"Мој отац сада има скоро седамдесет година, и још увијек не зна за одмор и пензију. Такве радне навике се једноставно усвоје. Тако и моја дјеца гледају на мене и уче. Дијете не може само да седи с телефоном у руци, мора да има обавезе, школске задатке, спорт, кућне послове".

По његовом мишљењу, дјеца морају стално да буду активна, да имају задатке, а отац да у сваком тренутку буде спреман да прискочи у помоћ.

Спремање и кување по распореду

О томе како изгледа свакодневна организација посла у кући, ко спрема, чисти ко кува, и како је протекло прилагођавање на нове задатке, овај пожртвовани тата каже:

"У почетку су с нама живјели моји родитељи, бака и дека. Много су ми помогли док су дјеца била мала. Сада живе одвојено. Понекад долази дадиља, а повремено и волонтери, али у суштини – све радимо сами", каже и додаје да, када је ријеч о кувању, сви учествују!

Свијет

Све више незапослених у ЕУ

"Сви редом кувамо, почев од дванаесте године. Имамо тачан распоред и јеловник у коме пише ко шта припрема. Захваљујући модерним апаратима, и млађи могу да направе једноставна јела. На примјер: измјери двије шоље пиринча, четири шоље воде, укључи апарат – и готово. Старије кћерке обожавају да праве слаткише. Најважније је да их не присиљавате – кад кувају из задовољства, настају праве кулинарске чаролије. Моја осамнаестогодишња Ањута недавно је почела озбиљније да учи кување и прави посластице неколико пута недјељно. Највише воли да прави баклаву – сви једва чекају, па кришом узимају још недовршено, а она се љути", испричао је кроз смијех.

Чишћење је такође по распореду. Ако млађи нешто површно очисте, старији их опомену, јер не желе сутрадан да сређују дупло.

Строг, али праведан отац

А да ли је строг или можда превише благ или попустљив отац, Александар каже:

Савјети

Како на најбољи начин припремити кисели купус код куће

"Мислим да 'благ' није права ријеч. Деда Мраз је благ. Родитељи морају да буду строги – али из љубави. Ако ниси строг кад треба, можеш да угрозиш дијете. Ако претрчи улицу на црвено, наравно да ћеш га зауставити одлучно. То није грубост, то је брига".

"Сви су толико различити"

Васпитање дванаесторо различите дјеце захтијева константно прилагођавање ситуацијама, али и карактерима.

"Најгоре што родитељ може да уради јесте да васпитање види као муку. Не треба мислити како је то 'тежак посао'. Када се тога ослободиш, све постаје лакше. Ако син прави несташлуке – примијенићеш један приступ; ако је други емотивнији, поступићеш другачије".

"Њих је дванаесторо, и свако је потпуно другачији. Зато ни приступ не може да буде исти. Проблеми постоје само у нашој глави. Кад се појави препрека – рјешаваш је, не жалиш се. Сваки родитељ би требало да се сјети себе као дјетета – зар и ми нисмо гријешили, варали, кршили правила? Па чему онда превише строге казне кад смо и сами били исти?", додаје овај тата херој.

Без телефона и рачунара

Александар се противи савременом начину одгоја дјеце која највише времена проводе уз телефоне.

Сцена

''Бавићу се проституцијом'': Ана Николић у очају након што је скинута с лета у Дубаију

"Дуго нисмо имали ни рачунаре ни телефоне. Не знам да ли је то била грешка, али и даље вјерујем да дијете треба што дуже да живи изван дигиталног свијета. Пошто немају телефоне, много читају. Имамо огромну библиотеку, на хиљаде књига. Пријатељи ми их често поклањају јер знају колико волим да читам. Дјеца обожавају да препричавају и дискутују о прочитаном. Дјецу треба прихватити као дарове – посланике који вас могу извући из сваког тешког стања. Кад имате дијете, устајете, борите се, трудите се. Она вас покрећу и дају вам снагу да живите", прича Александар.

Послије школе иду на спорт, плес, пјевање, свирају инструменте. Све оно што и друга дјеца раде – само у већем броју.

"Редовно посећујемо музеје, изложбе. Сваке године идемо у породични камп гдје бораве и родитељи и дјеца. Волимо да пловимо кајацима, а учествујемо и у маратонима на 5–10 километара. Послије трке окупимо се сви заједно и славимо мале побједе", истиче Александар, а на питање које му многи често постављају: "И једно умије да буде много, зар 12 није превише?", каже:

"Ако стално кукате: 'Опет овај мали тражи нешто, опет виче', живот ће вам изгледати као казна. Али ако дијете посматрате као чудо, као извор радости – свако ново дијете постаје прилика да откријете нови свијет, нова осјећања. Ниједан пријатељ не може да вам пружи такав разговор као ваше дијете. Дјецу треба прихватити као дарове – посланике који вас могу извући из сваког тешког стања. Кад имате дијете, устајете, борите се, трудите се. Она вас покрећу и дају вам снагу да живите", закључује, Александар преноси "Јумама".