Ручном косом покорио регион, а код куће пали косилицу: Мирко има више од 60 побједа

07.07.2026 22:36

Коментари:

0
Ручном косом покорио регион, а код куће пали косилицу: Мирко има више од 60 побједа
Фото: Mirko Kecman

Косити је научио још као дјечак, 1984. године, уз свог оца. На неприступачним грмечким теренима, гдје механизација није могла прићи, ручна коса тада је била једини начин да се обезбиједи храна за стоку и осигура опстанак породице.

Протекли викенд донио је апсолутну доминацију једног од најтрофејнијих косаца на нашим просторима. Мирко Кецман из Смољане код Босанског Петровца забиљежио је побједе на манифестацијама у Мркоњић Граду, на Балкани, и на Купресу, потврдивши да традиционална вјештина ручног кошења не пада у заборав када се споји са челичном вољом и деценијским искуством.

Иако су се на овим такмичењима окупили најбољи косци из цијелог региона, Кецману су брзина, ширина откоса и прецизност поново донијеле шампионске титуле.

Киша падавине невријеме

Невријеме нанијело штету пољопривредницима у БиХ: ''Град се могао лопатом купити''

Иза ових резултата стоји животна прича човјека који је ручну косу узео у руке још као дјечак, из нужде, да би данас постао истинска легенда са више од 60 побједа.

По косидби се оцјењивао карактер

Мирко је своју кондицију ковао на неприступачним грмечким теренима, гдје машине нису могле прићи.

„Почео сам да косим са можда 12-13 година, то је негдје 1984. године. То су били неки моји почеци. Имао сам срећу што је мој отац био добар косац и од њега сам научио доста ствари. Највише сам са њим и косио“, прича нам Кецман, додајући да је косити научио из потребе, јер се на овим теренима „живјело од косе“.

До деведесетих година прошлог вијека ова алатка била је једини гарант опстанка сеоских домаћинстава која су држала много стоке, а радни дан почињао је прије изласка сунца.

Узорали комшији 15 хектара

Комшији узорали 15 хектара за дан: Дошли с 20 трактора, ни за гориво нису хтјели узети

Посебно мјесто у његовој богатој збирци трофеја заузима и алатка коју је добио на поклон од старог мајстора Османа Бухића, а са којом и данас побјеђује.

„Сјећам се његових ријечи прије смрти. Рекао је: 'Ово што ти дајем, то је историја' и баш сам много пута с том косом побиједио“, каже Кецман.

Додаје да су се косе некада куповале сваких пет година, а мало која је могла и толико да траје јер се свакодневно откивала.

„А сада ја то урадим само пред такмичење, тако да она може трајати и 20 година. Код мене је ова којом косим скоро 15 година“, каже Кецман.

Сезона из снова

Ова такмичарска година за Мирка је почела побједом у Словенији крајем маја. Након тога услиједио је пех у Новом Саду, на Буковцу, гдје је јако невријеме уништило парцеле.

Анђелка Кузмић у Бијељини

Плодна посјета Семберији: Договорена конкретна подршка пољопривредницима

Иако је тамо раније побјеђивао чак десет пута, лош терен га је овај пут удаљио од постоља.

Ипак, протекли викенд и побједе на Балкани и Купресу показали су да је његова форма на врхунцу.

Пред њим су нови изазови – кошевина на Јањском вишегорју, Косидба на Рајцу, те манифестација на Романији код Сокоца.

За тријумф је, како истиче, потребан специфичан склоп особина.

„Потребна је добра воља и енергија, да волиш то што радиш и да имаш искуство и да се надограђујеш, као у сваком спорту. Потребна је вјера у себе, а нормално и физичка кондиција. Што је човјек јачи и способнији, то боље“, каже Кецман.

Када прођу народна весеља, Мирко Кецман се враћа свом уобичајеном животу у Смољани.

Матуранти трактори Дервента

Д‌јеца фармера на челу колоне матураната: "Остајем у пољопривреди!"

Запослен је као чувар шума – „лугар, народски речено“, води сопствено пољопривредно домаћинство и држи стадо од 50 до 60 оваца, живећи у складу са традицијом и природом.

А на свом имању ипак радије бира модернију варијанту.

Кроз смијех каже да ручно покоси тек три-четири дулума годишње, за тренинг и око дворишта, док га у свакодневним пословима мијења косилица. Због тога га комшије, знајући каквог шампиона имају у близини, редовно задиркују.

„Ми смо тада били млади, није нам било баш драго косити. Морало се устати најдаље у шест сати и ићи далеко од куће. Било је њива удаљених и по три-четири километра, па се ишло тракторима или ко је шта имао, некад и с коњима, ко је имао запрежна кола“, присјећа се.

На грмечким мобама косидба је била и непогрешив кантар људског карактера и дате ријечи. Опстанак љетине зависио је од узајамне помоћи, а недолазак на кошевину сматрао се неопростивом издајом.

Чекање у цик зоре, хоће ли се они који су обећали заиста и појавити, дубоко се урезало и у Мирково памћење.

„Ако неко обећа да ће доћи и слаже, то је била велика лаж. Тог домаћина који није дошао на мобу прецрташ у тим неким својим роковницима“, препричава занимљиву цртицу из прошлости.

Коса као историја

Доласком механизације, ручно кошење пало је у заборав. По повратку у родну Смољану, 2009. године, Мирко је са групом ентузијаста покренуо манифестацију „Прва коса Грмеча“, што га је вратило на парцеле, али овај пут не из нужде.

Кецман истиче да је на Грмечу дио организационог тима, па на тамошњем такмичењу не учествује.

„Када сам почео са такмичењима, знао сам да то добро умијем, али сам био слабо физички припремљен. Када сам оставио цигаре, мало се посветио тренинзима и почео учити од тих косаца како се то ради. Нису то више биле оне косе којима смо ми косили са очевима. Куповале су се мало дуже косе, које су брже, тако да сам већ 2011. почео да нижем побједе“, прича Кецман.

(Селма Мујић/Агроклуб.ба)

Преузимање дијелова текста или текста у цјелини је дозвољено уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту на порталу atvbl.rs.

Подијели: